U nedjelju je u Subotici održana središnja proslava ovogodišnje Dužijance. Bila je to 112. Dužijanca, manifestacija na kojoj se bunjevački Hrvati zahvaljuju za završenu žetvu, rod žita i kruh. Samoj završnoj proslavi prethodi niz dešavanja, a jedno od njih je Takmičenje risara. Nećemo ovoga puta o samom takmičenju, već o kuhanju tarane. Sastavni je to dio risarskog natjecanja. Za nas je to bila zgodna prilika obići kuhare i raspitati se kako se i za koje prigode kuhala tarana. Mogli smo birati sugovornika, ali smo išli na sigurno, pa smo odabrali već uhodan tim; Ivana Tumbasa i Ivicu Sekereša.
Kao i kod većine starih jela, nema točnih mjera za sastojke, ali svaka iskusnija kuharica znat će naći pravi omjer sastojaka, pa i za pripremu tarane. »Tarana se mož kuvat cile godine. Nije to baš bila sirotinjska rana, jer unutri je divenica. Mene je moja majka naučila kuvat taranu i ja se sada trudim to i sačuvat. Ko god da me zove, rado se odazovem. Volim kuvat. Na Takmičenju risara taranu kuvam od početka. Bili smo i prvi i poslidnji, al meni nije bitno koje smo misto osvojili«, kaže Tumbas.
»Radim ko kuvar, al taranu sam naučio pripremat od naši starih. To se kadgod u našim kućama često pravilo. Nije uvik bilo divenice. Bilo je i suparne tarane, samo s krumpirom. Kada su se radili teži poslovi; ris, kopanje kuruza, obavezno se kuvala, ali s divenicom. Po salašima jednom nediljno na astalu je bila tarana. Danas se drukčije i živi i kuva, ali u našoj obitelji, kad smo svi kod kuće, gledamo da kuvamo štogod od starinski ila, pa i taranu«, kaže Sekereš.